ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ – Школа кроз векове
(Кратак приказ историје ОШ ,,Браћа Аксић“ у Липљану)
Oсновнa школa ,,Браћа Аксић“ у Липљану, која је 14. јаунара 2015. године
обележила 150 годинa рада и постојања, као таква заслужује обимнију публикацију сразмерну њеној важности, вредности и историјској величини. Нажалост, до сада није објављена ниједна монографија, било да се односи на одређени период или целокупни рад, од оснивања до данас.
Највише података, грађе и истраживања има за период од початка рада школе па до ослобођења Старе Србије 1912. године, захваљујући пре свега :
Дени Дебељковићу, Браниславу Нушићу, Ивану Иванићу, професору Милошу Милојевићу, др. Јовану Хаџивасиљевићу, др. Јагошу Ђиласу, др. Владимиру Бовану и другима.
Професор Бован у својој књизи ,,Дена Дебељковић, живот и дело“, пише о Липљанском учитељу и свештенику с краја 19-ог и с почетка 20. века, који спада у ред најзначајнијих Срба на Косову и Метохији свога времена, а за то делом је поред осталих извора и литературе послужио и Денин рукопис ,,Летопис, историја за основну српску школу у село Липљане на Косову“ који обилато користи и цитира, наглашавајући да се налази у Архиви основне школе у Липљану. По свему судећи Летопис и нека историјска документа основној школи уступио је Денин син инг. Влaдимир Дебељковић 1966. године.
Поводом обележавања 110 година постојања школе 1976. године, тадашњи директор Милош Смиљанић у свом Извештају, на једном месту каже: ,,О животу и раду ове наше школе прикупљено је доста писмених података, што је и омогућило др Јагошу Ђиласу да напише докторску дисертацију о основном школству на Косову, а његова дисертација је помогла да се комлетира Летопис школе.“ Највероватније, на основу тог Летописа, Милош Одаловић, дугогодишњи наставник физичког васпитања и секретар школе је крајем 1986 год. објавио у дневном листу ,,Јединство“ фељтон ,,120 година Основне школе у Липљану“ у коме је покушао да осветли рад школе у току 120 година.
За жељење је, што се поменути документи, изузев делова фељтона, не налазе у поседу школе, што отежава потпунији приказ њеног трајања кроз време. Ваља напоменути, да је након изгона српских ученика и наставника из школске зграде јуна 1999. године сва архивска и педагошка документација остала у њој. Узалудан је био напор тадашњег директора школе Миодрага Микарића да преузме педагошку документацију и архивску грађу од изузетне вредности. Враћено је само неколико књига о евиденцији образовног рада, матичних књига и један мањи број књига на српском језику из богате школске библиотеке уз констатацију, међународних службеника да је то све што су у школи пронашли.
Учитељ Дена Дебељковић, родом из Липљана, наводи да у минеју (литургијска књига – Месецослов) наишао на податак да је први учитељ Јеврем Бараковић дошао у Липљан децембра 1865. године.
Први учитељ Јеврем Бараковић, родом из Крагујевца наставу је организовао у малој црквеној згради, која је била покривена сламом, ,,стара и никаква“ прилично оронула, без икаквог инвентара и намештаја, па су деца доносила од куће троношке на којима су седела, да би се нешто касније од простих дасака направили столови чије су ногаре биле укопане у земљу, тако да су ученици седели окренути лицем у лице. Посебна зграда са две просторије, подигнута је 1867. године у порти Цркви Св.Ваведења и није имала патос, нити прозоре од стакла, већ од хартије и дрвених капака. Школа је неколико пута реновирана и адаптирана 1879. затим 1886. када су по први пут застакљени прозори и 1891. године, при чему су дограђене још две учионице , што је навело Нушића, приликом посете Липљану у својству вицеконзула 28. октобра 1895. године да запише како ,, у Липљану постоји и лепа зграда основне школе“.
Након примања дужности, други учитељ Јован Миловановић, родом из Босне, који је учитељевао у Липљану од 1869. године до 1870. године и од 1872 до 1874. године, увео је низ новина: направљене су нове покретне клупе за ученике поређане у редове, тако да су ђаци били окренути ка учитељу, постављена је зидна табла, разврстао је ученике по разредима, наставу је изводио по плану и програму који су се примењивали и у школама Србије од 1850. године. Њега је заменио учитељ Јосиф (Јоца) Дамјановић, родом из Пећи.
Због ратних прилика (српско –турски рат) школа није радила 1876, 1877 и 1878. године. Као први учитељ Липљанац, Дена је ступио на дужност 1879/80. школске године, коју је обављао до 1896. године, када је рукоположен у свештенички чин. Немерљив је допринос Дене Дебељковића на унапређењу наставе, скупљању народног стваралаштва, буђењу националне свести и хроничарској делатности, на основу које можемо створити школу о школским приликама, али и животу тога времена у Липљану и његовој околини. Захваљујућу њему сазнајемо да је за 30 година Липљанску школу завршило скоро 200 ученика, да је у периоду од 1879 до 1904. године у просеку било по 40 ученика сваке школске године, да је 21 ученик које је он учио или који су на његову иницијативу наставили даље школовање у Србији, или Призрену, Скопљу, Солуну и Цариграду, а међу њима је више познатих имена, која су се у време турске власти, истакла радом у народу.
После Дене Дебељковића од 1869 до 1912. године у Липљану је службовало 13 учитља и учитељица. Последњи учитељи у Липљану, који су дочекали ослобођење од Отоманске империје били су Јанићије и Христина Ђурђевић из Липљана школске 1909/10 до 1912/13 године.
Значајан моменат у раду школе је свакако отварање женске школе 1896. године. До тада су заједно наставу похађали дечаци и девојчице што не предстваља примену педагошке идеје о коедукацји, већ због малог броја девојчица јер је на пример до ратова 1876-1878. године, школу завршила само једна ученица, а од 1879 до 1896 године 30 ученица. Прва учитељица је била Лепосава Николић.
За време Другог светског рата, у тешким данима окупације школа је престала са радом. Према речима Добрета Марковића из Липљана (сада живи у расејању), тих ратних година, заговорници ,,Велике Шипније“ организовали су наставу на шитарском језику, коју је похађао један број српске деце, међу којима је био и он, као и Здравко Шотра наш познати филмски редитељ.
Велики број бивших ученика ове школе као и њихови учитељи, поведени императивом родољубља и патриотизма прикључило се НОП-у или је илегално радило предузимајући разне акције против непријатеља. Надахнути слободарским духом, своје животе су положили следећи бивши ученици ове школе:
Милутин Аксић
Видоје Аксић
браћа Милутин и Видосав Аксић из Липљана, Боривоје Николић из Липљана, погинуо на Шари, Исо Јеврић из Липљана погинуо такође на Шари, Милан Савић из Старог Грацка погинуо у Старом Грацку,Славко Ћиповић из Старог Грацка погинуо у Липовици, Мирко Одаловић из Старог Грацка погинуо такође у Липовици, Вера Дејановић из Липљана погинула на Шари, као и многи други.
Школа је касније за своје патроне узела браћу Аксић,а за Дан школе
14. Јануар, дан када је погинуо Милутин. Академски вајар Војо Џелетовић израдио је две бронзане бисте, бесплатно, са њиховим ликовима, које су постављене у парку испред школе окренуте према улици која су пружа паралено са железничком пругом. Спомен бисте су откривене 4. Јула 1965. године.
Потписивањем Војно – техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, окончано је бомбардовње, али је доласком КФОР-а , већ 10. јуна на Косову и Метохију отпочело друго поглавље страдања Срба. Наступило је време егзодуса, терора, геноцида и етноцида у присуству међународних снага. Основна школе ,,Браћа Аксић“ у Липљану, пре доласка КФОР-а, са истуреним одељењима у Магури, Рабовцу и Сувом Долу имала је око 890 а у самом граду 720 ученика. Осми разред је завршило 88 ученика.
Новонастала ситуација је налагала бројне организационе промене, тако да су четвороразредна истурена одељења у Старом Грацку, Рабовцу и Сувом Долу прерасла у осморазредна, а у приватној кући у Новом Насељу отворено је четвороразредно. Настава у истуреним одељењима почела је пре него у матичној школи, у којој је почела тек 1.10.1999. године.